Na Liparu
Jeste li mi rod, siročići mali?
Il’ su i vas, možda, jadi otrovali?
Ili vas je, slabe, progonio svet —
pa dođoste samo da, kad ljude znamo,
da se i mi malo bolje upoznamo,
u dvopevu tužnom pevajući set?…
Mi smo male,
al’ smo znale
da nas neće
niko hteti,
niko smeti
tako voleti,
kao ti —
ćiju ći!
Moje tice lepe, jedini drugari,
u novome stanu poznanici stari,
srce vam je dobro, pesma vam je med;
Ali moje srce, ali moje grudi
ledenom su zlobom razbijali ljudi,
pa se, mesto srca, uhvatio led.
S belom bulom,
sa zumbulom,
šaren-rajem,
rajskim majem,
cvećem, mirom,
sa lepirom,
letimo ti mi
srca topiti —
ćiju ći!
Moje tice male, jadni sirotani!
Prošli su me davno moji lepi dani —
uvelo je cveće, odbeg’o me maj;
A na duši osta, kô skrhana biljka,
il’ kô tužan miris uvelog bosiljka,
jedna teška rana, težak uzdisaj.
